DOMAĆA ROK SCENA:

BJESOVI

YU ZLATO 90-tih (ILI: IGRA  SPALjIVAČA STVARNOSTI)

Verovatno je da ste primetili taj sasvim obrijani dvojac vokala {Zoran Marinković + Goran Marić), odeven u crna kimona, na nekom od nepreglednih TV kanala, praćen četvoricom vanvremenih instrumentalnih osvetnika. Kod njih sve funkcioniše najprirodnije, mada je reč o najneuobičajenoj muzičkoj pojavi rođenoj na ovim paralelama.
Pre ovih, koje BJESOVI predvode, srpska provincija imala je samo uzgredne rok ekscese, koji su potvrđivali pravilo po kom se prave stvari sade i niču isključivo u Beogradu... Danas se zna da to više ne pije vodu, pa se čak dogodila i doskora nezamisliva stvar da glavnogradski rok novinari za album godine proglase delo benda iz Gornjeg Milanovca... To su BJESOVI, a evo i usputne hronologije.
Stvari počinju da se dešavaju 1990. godine kada grupa ulazi u studio "O" i snima svoj debi album, koji se posle dosta čekanja na tržištu u vrlo limitiranom tiražu pojavljuje tek dve godine kasnije za čačanskog izdavača >Sound Galaxy>. Debi nosi naziv "U osvit zadnjeg dana" i tek danas za njim vlada prava jagma, U to vreme izdanje ne prati nikakva medijska delatnost i nosač neopravdano grupi ne donosi na značaju. Iz tog perioda čuvene su priče o prvim maskiranim nastupima grupe i o raznim "podvizima" na i tada "paklenim"  koncertima.

EPITAF ZVUKOM

Njihova harizma se već tada osećala među malobrojnim srećnicima koji su imali njuh da već po samom nazivu benda prepoznaju dolazak nečeg totalno novog i ushićujuće kvalitetnog. Za sve one koji ne znaju zapravo šta znači reč BJESOVI, evo i odgonetke: to je hrvatski prevod naslova čuvenog romana "Zli dusi" Dostojevskog. Zašto? možda nije ni bitno, ali je sasvim izvesno da je više nego simbolična činjenica što ga nose baš ovi ljudi. U vreme prvog albuma oni na scenu penju i Boška Drljića, svog prijatelja, čuvenog gurua sa Rudnika, čoveka koji se pola decenije pre ovog rata doselio iz Sarajeva na planinu iznad Milanovca ne bi li našao zmiju koja će mu otkriti istinu o tajnama vezanim za početak i tok predstojećeg svetskog rata. Boško na sceni sa Bjesovima zvuči zastrašujuće i izgleda monumentalno, često obnažen do pojasa, sa "Kamenom mudrosti" na čelu i nacrtanim znakom, koji samo on zna šta znači,  na grudima...
U stvari, BJESOVI bi želeli da snagom svojih pesama vrate sve te balkanske zloduhe u bocu iz koje su i pušteni. Jedno je sigurno, oni ne jure slavu, već ona pokušava da dostigne i dokuči njih... pa se tako jure širom Srbije. Možda najubojitiji stih njihove dosadašnje karijere glasi: "Možeš me zvati kako god hoćeš, jer ja nisam ime...'. Superiorno i ponizno u isto vreme. I najdelikatniji umovi duboko bi se zamislili nad ovim svojevrsnim epitafom.
U godini najveće depresije 1993. grupa koristi jul i avgust za snimanje drugog albuma u čuvenom beogradskom studiju "Akademija", da bi malo kasnije pobednički prošetala i kroz takmičarski deo zaječarske "Gitarijade 1993" oduvavši sve rivale. U to vreme oni još nisu ekipa pogodna za širu medijsku prezentaciju, kao da  svi čekaju da neko drugi "povuče prvi potez". Bilo je to nešto uzbuđujuće i iritirajuće NOVO, a ustručavanju etabliranih muzičkih urednika i novinara sa ovih prostora je tu i te kako bilo mesta...
Dolazi zatim i 1994. godina kada se zahvaljujući gospodinu Branimiru Lokneru, tadašnjem muzičkom uredniku kuće "ITV Melomarket", na dotičnoj etiketi pojavljuje dugoočekivani drugi proizvod vanredno nadarenih Milanovčana. Od dana pojavljivanja, pa sve do danas, sve se kreće brzinom dobro osmišljenih zapadnjačkih promotivnih kampanja. Entuzijazam svih onih koji žele da pomognu grupi briše nedostatak plaćenih televizijskih reklama i potvrđuje da su utisci o novom izdanju nepodeljeni; desilo se rok remek delo, prvo od vremena "novog talasa". Čak ni "državna instanca", žarko okrenuta propagiranju isključivo svojih prozvoda (PGP RTS) nije mogla da izostavi BJESOVE sa muzičkih mega manifestacija tipa "Rokenrol zauvek".

MALERI SLAVE

Već ustoličeni kao najveće zvezde nove srpske rok scene BJESOVI nastavljaju sa svojim besomučnim putešestvijima po svim prostorima za koncerte koji su upotrebljivi u ovoj zemlji. Ponekad im se dese i maleri, tipa izbušenih guma na kombiju, posle koncerta u Kruševcu... Zoran to komentariše kao borbu dobra i zla, jer, kakva bi bila objektivna bitnost  njihovog dosezanja "Svetog Grala" ako ih "Sile mraka" do sad nisu zapazile i ako se ni malo ne trude da im pomrse konce.
Jedno je sasvim izvesno, njihovim stupanjem na zvučnu scenu dogodila se čitava jedna nečujna revolucija u glavama hiljada stanovnika ove duhovne pustare. Njihove pesme i muzički "vjeruju" ne svetle tragovima lažnog optimizma, već najgušćim muljem i živim blatom svakodnevice. Iscurelo je vreme lažne nade i patetičnih kukumakanja na pokvareni svet oko sebe, čas je da se krene od minus 10 ne bi li se nekako vremenom stiglo do nule.
Tako, iako su BJESOVI teški pesimisti, oni nisu negativni već naprotiv, zdravi. Oni ne žele ni sebe, a još manje druge da zajebavaju pesmama o ljubavi, slozi i miru. Njihova glavna publika, ljudi od 16-17 godina nisu ni okusili one "mirne", do devedesetih, godine, već su svoje detinjstvo i adolescenciju proveli uz krvave prizore uredno iz dana u dan servirane na dnevnicima RTS-a. Odrasli su uz roditelje koji očajnički pokušavaju da obezbede osnovna sredstva za život, usput neobjašnjivo i iracionalno kupujući svojim naslednicima neizbežne "ribok" patike. O tome govore BJESOVI. Oni pokušavaju da uđu u male mozgove nove generacije. Jedan od njihovih udarnih hitova kaže: "U osvit zadnjeg dana, jedna se misao rodila, ali reč nikada...".
Vreme je već da se načini i realizuje i treće delo u opusu BJESOVA. Čeka ih ulazak u studio, ne bi li nas do svršetka ove godine iznenadili novim porukama i pevanim grafitima. Ne sumnjam da će i ova ploča biti korak napred u karijeri kako benda tako i kompletne ovdašnje scene, samo još kad bi to shvatili i moćni izdavači koji državna sredstva bacaju na kojekakve "projekte"...

Ivan St. Rizinger